Na sastanku udruzenja ''Astarta'' (leta 2003.
u Novom Sadu) razgovarali smo o astro simbolima, a posebno jednog
momenta o simbolu hrasta, i o tome koji astroloski simbol odgovara
tom raskosnom drvetu. Ovo me je inspirisalo da potom u tisini ''kucne
radionice'' proanaliziram kako je nastao jedan astroloski simbol
?
Prvo sam, naravno proverio da li sam u pravu kada hrast povezujem
sa planetom Jupiter. U Lehmanovoj knjizi vladarstava (J.Lee Lehman-The
BOOK OF RULERSHIPS), za drvo hrast se odreduje simbol Jupitera,
i kod gospodina A.Imsiragica u knjizi 'Vladarstava u astrologiji'
takode. Ali, nikada nisam mogao u astrologiji da prihvatim da je
nesto jednostavno tako zato sto je negde napisano da je tako, sto
je verovatno zbog kvadrata Sunca i Urana kojeg imam u svom natalnom
horoskopu.
Da bih razumeo astrologiju, uvek me je zanimalo zasto je nesto
tako, koja simbolicka veza postoji izmedu
nebeskih, astroloskih elemenata (znakova, planeta...) i ''sublunarnog''
sveta, ovozemaljskog sveta pojavnosti.
U recniku simbola (J.Chevalier-A.Gheerbrant) mozemo videti da je
hrast sveto stablo mnogih kultura, davane su mu povlastice vrhovnog
nebeskog bozanstva, zato sto privlaci grom i simbolizuje uzvisenost.
Hrast pokazuje cvrstocu, moc, dugovecnost, visinu, i u duhovnom
i u materijalnom smislu, on je sinonim snage, moralne i fizicke.
Jos zanimljiviji izvor je svakako Frejzerova ''Zlatna grana'',
gde se moze saznati da su i stari Heleni i Rimljani spajali hrast sa svojim najvisim bogom, Zevsom ili Jupiterom, bogom
neba, kise i groma. U jednom od najslavnijih svetilista u Grckoj,
u Dodoni, obozavan je Zevs cije je boraviste bilo u hrastu. Oluje
sa grmljavinom cinile su ovo mesto pogodnim boravistem boga ciji
se glas cuo kako u sustanju hrastovog lisca tako i tutnjavi groma.
Na bregu Likeji karakter Zevsa kao boga hrasta i boga kise jasno
je izrazen u cinima za kisu koje upotrebljava Zevsov svestenik;
kada zeli da proizvede kisu on umoci hrastovu grancicu u sveti
izvor. U svom drugom svojstvu Zevs je bio bog kome su se Heleni
redovno molili za kisu. Njegovo sediste je bilo na planinama gde
se oblaci skupljaju i hrastovi rastu.
Jedan rimski pisac iznosi suprotnosti izmedu poboznosti starih
dobrih vremena i skepticizma onoga doba kad niko
nije mislio da je nebo nebo, niti mario za Jupitera. On kaze da
su u proslim vremenima matrone isle bose, raspletenih vlasi i cistih
dusa uz dugu kapitolinsku kosu, moleci se Jupitru za kisu. I odmah
zatim - kaze pisac, "
kisa bi pala kao iz kabla, tad ili nikad, i svi su se vracali pokisli
kao misevi." Ali sada - kaze on, ''mi vise nismo pobozni,
zato nam njive leze sparusene''.
Dalje mozemo videti da su i druge kulture postovale bogove
hrasta i groma. Kelti u Galiji nisu smatrali nista tako svetim
kao imelu i
hrast na kome je rasla. Germani takode. Tevtonski bog groma Donar,
Tunar,
Tor, bio je identifikovan sa rimskim bogom groma Jupiterom. On
je smatran i
kao velika oplodna sila koja salje kisu i cini da zemlja rodi.
Kod Slovena hrast je (h' rast, Rastko) bio posvecen vrhovnom bogu
Perunu, kao i praznovanje cetvrtka, a to je Jupiterov dan. I danas
se od hrastovine uzima grana za Bozicni BADNJAK; Glavni bog Litvanaca bio je Perkun (ili Perkuns), koji je poput Peruna bog munje i groma,
Zevsov i Jupiterov dvojnik. Vecite vatre u kojima je gorelo hrastovo
drvo, odrzavane su u cast Perkuna; Da bi usevi napredovali ljudi
su prinosili 'zrtve' hrastovom drvecu, personifikaciji Jupiterovog
etra koji je u prirodi- od prirodnog Zakonodavca zaduzen za napredak
i srecu! (Narocito uz Mesecev rast u cijem sedistu Jupiter ima
egzaltaciju).
Druidi su verovali da je sve sto raste na hrastovom drvecu poslato
sa neba, i kada bi
naisli na imelu, brali bi je uz svecanu ceremoniju. Sto se tice
vremena kada
treba brati imelu postojala su razlicita misljenja. I Druidi i
Latini su
smatrali da se biljka mora brati na izvestan nacin i u odredeno
vreme kako
bi njena medicinska svojstva imala dejstva.
U Svajcarskom kantonu Argoviji brali su imelu kada je Sunce u sazvezdu
Strelca. Druidi su je najvise brali
sestog dana Mesecevog meseca, a Latini, izgleda, prvog dana Mesecevog
Meseca. Najomiljenije vreme izgleda da je bilo vece uoci dugodnevnice...
Kod
Kelta hrast je simbolizovao stablo ili osu sveta, imao je aksijalnu
ulogu,
pa je bio sredstvo komunikacije izmedu neba i zemlje. Grcki Odisej
dva puta
dolazi po savet bozanskom liscu velikog Zevsovog hrasta...
Veoma je zanimljivo poznavanje astroloskih pravila kod raznih
naroda u razlicitim, davnim vremenima, sto ukazuje na univerzalnost
astrologije i na njenu nesumnjivu starost. Ako znamo da Mesec prosecno
prelazi dnevno 13 stepeni, znaci da ako je Sunce negde u sredini
Strelca,
Mesec se posle sest noci, kada su stari narodi brali imelu, nalazi
u Ribama.
Jupiter vlada i Strelcem i Ribama. Ako se imela bere prvog dana,
onda su
naravno i Sunce i Mesec u Strelcu, pod vladavinom Jupitera. Isto
se desava u
martu kada je Sunce u Ribama. Poznato da su stari narodi brali
odredene biljke u odredenom trenutku, u skladu sa kosmosom i prirodom,
sto je sustina i elekcione astrologije.
Sve gore navedeno objasnjava vezu izmedu hrasta i bozanstva Zevsa,
Jupitera i drugih bozanstava sa istim atributima. Ali, odakle petoj
planeti
od Sunca isti naziv i astroloski uticaj? On nije posledica samo
empirijskog
pracenja njegovog uticaja. Jednostavno, planeta Jupiter i zaista
ima ista
svojstva: grandiozna velicina, snaga, majestozna plavicasta svetlost,
harmonicna putanja i kretanje oko Sunca, u novije vreme mogli smo
pratiti
udar velikih meteora u njegovu povrsinu, sto znaci da je on svojom
ogromnom
gravitacijom prakticno zastita unutrasnjim planetama Suncevog
sistema.
Poznato je i u astroloskom smislu da je njegov uticaj protezirajuci,
zastitnicki...
Ovaj primer nije dovoljan da se izvede opsti zakljucak, ali na
osnovu svega navedenog moze se videti da astro simbolika nije nekakva
puka uobrazilja ili praznoverje, nego je zasnovana na ociglednim
vezama, asocijacijama, to jest na paraleli makro i mikrokosmosa.
Ljubomir Stevancev, 13.9.2003.
|
